Kliknite na ime pesnika da biste videli njegove pesme:

P. Sever-Sena
Milena Sushnik Falle
Lidija Stefanovska

Katarina Tatic-Ciric
Petar Simic
Nikola Pesic
Danijela

Tijana Radmilo
Borivoj Bukva
Jadran Zalokar
Tatjana Debeljacki

Aleksandar Bandovic 
Norman Darlington
Gordana Culibrk
Vasa Radovanovic
Petar Eror

Sinisa Glogoski
Samir
Mirjana Stevanic
Dragoslav Simonovic

Jelena Milenkovic
Nebojsa Stankovic
Dejan Milanovic

 

 POVRATAK NA STRANU  Poezija
 

-------------

                                  POVRATAK NA  POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU  Poezija

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

-------------

                                  POVRATAK NA  POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU  Poezija

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

-------------

                                  POVRATAK NA  POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU  Poezija

Katarina Tatic-Ciric

Katarina Tatic-Ciric rodjena je 1976. godine u Kraljevu. Diplomirala je 2000. godine na Filoloskom fakultetu u Pristini, na katedri za engleski jezik i knjizevnost. Objavila je zbirku pesama "Mirise na ljubav". U pripremi je druga knjiga. - (mart 2009. godine)

Zov

Zove me tišina.

I zvezda roj.

Spokoj u duši

imah samo tamo

provodeći dane,

posmatrajući noći,

noći bez kraja,

želeći želje

pod okriljem neba.

Uz zvezda roj.

Jutra se kupaše u zlatu.

Svuda petlova poj.

Kud god pogled

Uprt beše,

Samo radost plavu videše.

I ptica let.

A zeleno šaptaše mi:

„Tvoj je svet.“

Mirisi noći,

Uspavanke dana,

Pesmo detinjstva mog,

Kolevko lepote,

Spokoja i raja,

Zovete me,

Čujem,osećam i hoću

Iz tame u svetlost

Da došetam vaću,

Da zaspim dok gledam

U zvezda roj,

Da osetim i volim taj beskraj,

Što beše i ostade

Zauvek u srcu,

U duši,

U treptaju oka,

Zauvek samo moj.

VRT DETINJSTVA

Vraćam se u vrtove detinjstva,

Ispod streha bezbrižnosti,

U dvorišta nevinosti,

Senke sreće,

U platonsko u rekama.

Vraćam se među note,

Mirise pokošenih trava,

Ptica cvrkut

I svitaca svetlucanje.

U trešnjina polja

Koja ne behu zabranjeno voce,

U malinjake jarko crvene,

Ispod streha onih,

Sto dodaše plavu

U tri boje duge,

Gde beskraj se spaja,

Gde zelena polja,

Poput misli mojih,

Nemaše početka,

Prepreka ni kraja.

Gde počinje san

Tera me nešto

Među krošnje stabala,

Medju nikad neomeđeno,

Vedrim mislima optočeno,

Pesmom kosača pokošeno,

Svežinom sena namirisano.

Tera me nešto

Medju jabukovce

Gde spokoj stanuje

I mir duše spava,

Medju beskraj svetova

Na krilima vetrova

Gde počinje san,

A nestaje java.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

-------------

                                  POVRATAK NA  POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU  Poezija

P. Sever-Sena

Јер волети је

      волети увек нежно

Могао сам се заљубити

у за мене

твоје предраге руке

или пак у твој

дуги и љупки врат.

Могао сам се заљубити

јер се о томе тада

не размишља много

јер се не размишља ни онда

кад се понекој блиставој звезди

даје најлепше име

нити кад се воли

неки на пољу

прекрасни цветак.

Могао сам се заљубити

у твој лепи глас

(а њега сам слушао с љубављу

увек и безброј пута)

ил како склапаш

твоје очи пре снова меко

(а и то сам чинио

очаран врло често).

Ја сам те волео

због много тога свеједно.

Волео те рецимо јутром

пре снова

или кад склањаш

твоје косе прамен

боје месеца са брижног чела

мислећи о мени ретко.

Ја бих те волео увек

и онда кад ћутиш

због те моје

сретне неозбиљности

да те волим само ноћу

јер се само ноћу воле и звезде.

Могао сам волети

твоје дуге и лепе прсте.

Да твоје прсте

понекад на мојим уснама

да не бих рекао нешто ружно

нешто што не желиш

чути од мене

или што за тебе

пристојно није.

Могао сам волети

рецимо и сва твоја лепа писма

стварна или пак

од мене потпуно измишљена

али и у мом срцу заувек

далеко вољена.

Могао сам те волети

понекад

као кад ходаш у сну

или усред дана

например сретнa.

Могао сам те заиста волети

волети бескрајно.

Зашто не.

Јер волети је

волети увек нежно.

Снегови цвећа

Hiromi Aso

је некад била

једина моја љубав

и најлепша љубав

свих времена света

трагом њених очију

зачараног месеца.

А кад ме понекад позове у сну

глас њен је најлепши

од најлепше планинске руже

велике светлости

од једног краја

до другог краја дуге

нежни пролазак ветра.

Hiromi Aso

је једина моја љубав.

Прелепа латицa ноћнa

наранџастa кајсијa нежнa

у сновима путује звезда

у љубави сва најлепша.

А сан је дуг         

од срца њеног

њеном имену руже

изговарајући једине

речи љубави:

Hiromi Aso

име мојe нежнe тугe.

Juin 1er 00 – PARIS

Још јуче
волети је било
плаве боје
а сад је напуштено
тихо.
Још ноћас
волети
сањаше бескрајно
а већ јутрос
волети од срца твога
звучи неспокојно
немо.

…И у сновима воде
угледах лепо лице твоје
и рекох себи
волети
у води од месеца нежно
светлост је.

Далеко од моје љубави

Шта мислиш сада
кад корачаш прелепим корацима
стазама напуклог месеца
лако.

Носиш ли моје срце
у твом пределу од беле свилe
срце невешто замишљено
бојама љубави.

Или се сетиш тихо
неспретних речи мојих
волим те именом руже
од свих небеских знакова
лако.

Пролазе ноћи
а ја се питам
колико је још
остало тебе
на мом путу до најдаљих звезда
касно.

Шта мислиш сада
кад корачаш прелепим корацима
далеко од моје љубави
лако.

Те ноћи нисам приметио звезде

Те ноћи
нисам приметио звезде
јер љубав је имала
зачарани укус меда.
А ти си ми рекла
да је то
као са срећом:
oтворићеш понекад
свој свемирни прозор
и пожелећеш твоје небо
ове ноћи
или свих година потом.
И ја се више
нисам усуђивао
да те ишта питам.
Гледао сам те озбиљно
после љубави
и љубећи увек
на твом лицу пронађох
моју срећу.
Jер љубав са тобом
је увек имала
зачарани укус меда
а твоје је лице
лице свих жена
најлепше лице љубави.
...А волим те
необично дуго
необично тихо
као неку светлост
не сувише стварно.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

-------------

                                  POVRATAK NA  POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU  Poezija

Petar Simic

                     TUZNA JESEN

               Dok jesen mirise,na prohladne kise,
               i oblak sivi,sto kisi se divi,
               cvece sto dise,ne klija vise,
               suza mi prati,sve pale lati.

               Na prozoru stana,crna je vrana,
               sklanja mi sliku,dok jeca u kriku,
               ta ptica crna,sto ne jede zrna,
               vec srce moje,sto iste je boje.

                 CEKAJUCI VECNO                                                 

         Cekacu te rodjen,gde sunce se topi uz recne doline,
          sedeci na panju divlje tresnje sto davno je cvala,
          nagnut na sive,snezne planine
          sledjene  poput ledenog vala!
       

         Gde opalo lisce camuje na poljima  pustim,
          i rosa se cedi,sa pognutih trava;
          ja cekam u senci prashuma gustih
          da niknes iz vode poput korala!

          Tamo gde vetrovi shibaju nebeskim svodom,
           ko bitkom mac,umornog knjaza,
           gde miju se hladnom iz reke vodom,
           umorna krda,sa dalekih staza!

           Ja cekam te s'mirisom ozeblih breza,
            ko sunce pustinja nebeska plava,

             sto mice se kao decija jeza
             niz kicmu do grudi gde srce mi spava!

              U rajskoj basti ja spusticu jedra,,
            gde apostoli zalivaju poljane zita,
               cekacu vecno dok dusha mi setna,
               tvojom dushom ne bude sita

          OCAJ

 Skrhkano je srce sramezljivo,
i od tuge je pokislo-
i plasljivo ono tisti;
Ostali su samo dani,
u grudima sve je stislo,
more muka koje vristi.

Iznicu mi srcem reci,
pozitivne,samo kaplju,
to dusu mi simpatise;
jer bezdanje moram preci,
tugom koja ostri sablju,
niti srca sto rasise.

Srcem mi se zelje prenu,
misli zelje mi naslute,
nada jadna cas izviri;
al sumrakom nade svenu,
zdavice ih jadne krute
misli koje ocaj smiri.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

NIKOLA ČD PEŠIĆ - (1948.Semče, Zaplanje. Piše kratke forme: -aforizme, epigrame, kratke priče, zagonetke, haiku poeziju idr. Zastupljen u zbornicima, antologijama i časopisima. Autor knjige iz oblasti enigmatike *Enigmorimići*. Živi u Nišu i čezne za rodnim krajem) 18000 Niš, Br.Krsmanovića 16/40, 063/449997, e-mail: pesnik@ptt.rs

-----------

PESMA je da se peva 

ZAPLANjE

Na jugu Srbije,

duž Suve Planine

divnih je predela

Zaplanjske kotline:

-Tasković, Kutina,

Jagličje, Čagrovac

Koprivnica, Vlase,

Poljana, Miljkovac

…..to su samo neka

 mesta ovog kraja

a istinska ljubav

 oduvek sva spaja

Svaki čovek svoj kraj

voli ponajviše

a Zaplanje moje

u srcu se piše!

*

Od Niša nadesno,

ispred Niške Banje

krivudavi putić

vodi kroz Zaplanje:

-Gadžin Han, Ćelije,

Dukat, Vilandrica

Krastavče, Dragovlje,

Gare, Sopotnica

..to su vam još neka

mesta ovog kraja

a istinska ljubav

oduvek sva spaja

Svaki čovek svojim

krajem se ponosi

 a Zaplanje moje

u duši se nosi

*

U ovom je kraju

živeti milina

jer to je pitoma

Zaplanjska kotlina:

-Krčimir, Dubrava,

Semče, Kaletinac

Šebet, Vrtop, Ličje,

Dušnik, Ovsinjinac

..to su divna, draga,

 mesta ovog kraja

a istinska ljubav

oduvek sva spaja.

Za svojim se krajem

oduvek uzdiše

ja Zaplanje moje

volim ponajviše

-------------

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

HAIKU  NISKA 

ZAPLANjE

zubato sunce

s vrha Suve Planine

umi Zaplanje

u šolji čaja

svo lekovito bilje

Suve Planine

radost života-

punim plućima dišem

vazduh Zaplanja

zaustavi me

slavuja poj da gledam

lepote Zaplanja

pred letnji pljusak

nad Zaplanjem venac

duginih boja

zaplanjska jesen-

duh Branka Miljkovića

u svakom biću

istočni vetar

u grad donese i duh

rodnog Zaplanja

zaplanjska sela-

i dečjeg plača željni

vremešni momci

*

Suva planina

pod njom rodno mi Semče-

izvor života

sa česme semačke

dalekom belom svetu

teče bistrina

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

Danijela
 

Vec vidjeno

U ocima ti videh kisu,

ali ona nije ljubila tlo. 

U mraku cuh dve senke kako disu, 

a kao da bilo ih je sto. 

U kosi ti zapazih vetar, 

planinskim dahom ponesen, 

nosio je pesmu u etar, 

teturao,pijan,zanesen. 

Na usnama ti naslikah reci, 

temperu kisa je sprala, 

jedino leto zimu leci, 

i topi odsjaj plavih kristala.

Zamisljam

Zamisljam slike,

daleke pejzaze,  

miris limuna u vazduhu. 

Zamisljam godine, 

slucajne susrete, 

jesenje parkove... 

Zamisljam srece, 

davno zaboravljene ljude, 

nedosanjane snove. 

Zamisljam reke, 

misli sto nekud plove... 

Zamisljam ruke, 

neobican hod, 

lanene sesire... 

Zamisljam,ali samo na tren, 

da uhvatim sen buducih dana. 

Zamisljam,obecavam, 

jos samo ovaj put, 

dok cirkus ne krene. 

Zamisljam,sve dok ne saznam, 

dal' neko zamislja mene.??

Neko

Ja cutim milion reci, 

ja disem duboko pod vodom, 

ja htedoh nesto ti reci, 

ali nisam sada sa tobom. 

Ti spavas negde daleko, 

mozda mislis na mene sada, 

mozda slutis da postoji neko, 

neko ko ceka, 

ko ti se nada. 

Ja cekam bez sata na ruci. 

Ja vreme prodajem sama, 

na klupi u parku,u luci.. 

i mislim o tebi svakog dana.


 

Trska

Nisam volela, 

ja to ne umem. 

Umem samo da bezim, 

da se krijem, 

da ne razumem. 

Sebicna sam, 

gorda, 

drska... 

Slomljena sam. 

Ja sam samo trska.

 

slike mojih misli

 

kad stisnem zube,
kao da cujem zvuke
neke pesme utkane u usi horizonta.
kad zamisljam slike,
kao da vidim sustrete
sunca i mora na paucini stena.
kad posmatram lica
kao da osetim bol
praznine u ocima samca.
kad grizem usne
kao da dodirujem jastuke
macijih koraka naslikanih u snegu.
kad osetim dodir
vidim samo dva crna bisera
kako mi se smese
i tada znam
da sve slike nestaju.


 

da si bio tu
 

da si bio tu kad svetovi su ratove vodili,
moj svet bi pevao u miru,
glasovi bi slavili radost vetra,
a sve tuge pobedjene  bile.
da si bio tu kad su se reke slivale
u pernata mora pod mojim snovima,
sumornim i strasnim slikama uma,
ja ne bih spavala.
da si bio tu, kad sama sam cutala u mraku,
dok su se ulicne lampe gasile,
ja bih ti pricala.
da si bio tu,dok su kapci prozora lomili jutro,
a sunce brisalo slike na mutnom staklu,
kapci bi se sami otvarali.
da si bio tu,ja ne bih bila sama,
i ne bih jutra cekala sama,
u zracima sunca koji su
do mog kreveta dopirali.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

Tijana Radmilo

TI

Ti,
ta dva slova i nered u mom sistemu
Ti,
 kao vrhovno obozavanje
i kao nesebicno davanje
kao hodanje po zvezdama
Ti
kao moj zivotni saputnik
kao neko koga sam zaista volela
Ti
kao budjenje i najlepsi san
i kao moja starost
A eto Ti,
cudno je kako ipak
na kraju to nisi bio ti
vec neko drugi
a tebe sam zelela
i tebi se nadala do srzi
a sad me drugi...drzi

ROB

Za zenu ne smes uzeti roba,
za nju je taj drveni krevet premekan
i tvoje splacine za nju su gozba
nikada nece znati sta znaci
kad joj kazes da je volis
i te rane na rukama njenim
milion poljubaca nece zaceliti
i te tragove od bica na ledjima
ti to neces znati ceniti...
Zato, kad lanci krenu da zvece
to ni najjace ljubavi ne lece...

MOJ BOL

Ne zivis vise
umrla si u meni,
nisam umela da te sacuvam
da docekam tvoj zagrljaj
i prvu rec...
da ti pomognem da zris...
sve je nestalo
jer nisam umela...
Tebe sam podredila svemu
i sve je bilo vaznije
a sad bih tebe na prvo mesto stavila
i za tebe slavila...
ali uzalud je sve sto srce pise
kad moje zlato u meni ne dise.


KUCICA OD PRUCA

Neko je nocas zapalio selo
i uneo buktinju u moje telo
a selo...selo je gorelo
i ona moja kuca od pruca,
sada je tudja
i sava ona izmastana deca
i reka kraj koje smo zore snili...
i mi smo izmisljeni bili.
Nocas je neko zaratio u mom selu
oduzeo mi zastavu belu
da nemam cime mahati,
i da se nemam za sta boriti..
Ali dobro, sve sto ljudska glupost unisti
moje srce opet lako izgradi
i u novoj kolibi ja cu naci spas
ali nikad vise necu izmastati nas.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

 Bandovic Aleksandar      Coa82@yahoo.com 

Na na na

Povukao je obarač i zaspao očekujući kraj.

Sneg je nečujno udarao u kapke,

pretvarao se u suze.

Dame su se uvukle još dublje u bunde,

gospoda u svoje priča o dobrim cigarama.

Provukao je ruku kroz zaleđenu kosu

Negde daleko čuo se pucanj.

Kroz indijanska polja prošle su poštanske kočije,

kroz tajge Eskimi su gonili praistorijske životinje,

kroz pustinju kamile su se uznemirile od vetra,

piramide su bile završene,

gangsteri su se ubijali u Njujorškim ulicama,

vreme je zastalo u grlu slepca

koji hoda po kiši,

istorija se zgrušala u krvi nekog bolesnika,

pljunuo sam u lice i pucao,

more se povuklo do članaka,

video sam malo lice preko milijardu svetlosnih godina,

još jedan dan sam hodao ulicama,

ja nikad nisam postojao osim u njoj.

O, poezijo

Poezijo, glupi mali rečniku smrti

poezijo, fabrički dimu čovečanstva,

poezijo, izmetu kućnih ljubimaca,

poezijo, opijatu tužnih ljudi,

vremenska mašino melanholije,

tragaču izgubljenog jezika,

ranjeniku svoje taštine,

gola lepotice kompjuterskog sveta,

O, poezijo, zastani!

Stani!

Nisu li te prolazni, umirući ljudi pisali,

O, poezijo šta si ti?

Otvoreni prelom dokoličara,

muziko kućne tišine,

poezijo!

prostitutko tuđih noći,

apsurdu Božijeg postojanja,

Nisu li te mladi, večni Bogovi zabranjivali?

Gde ćeš nas odvesti?

Ovako tihe i umorne

drage i nežne

voljene i nevoljene

pijane i trezne

Gde nas vodiš sa svojim pozivima

U revoluciju!

U ljubav!

U noć!

U smrt!

U smrt!

Poezijo,

muzo ljudskog neznanja

kosmogonijo neonskih reklama

Poezijo,

ti si sex

za svim onim devojkama

sa kojima sam želeo da spavama

ali nisam imao jastuk.

                                  POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

Norman Darlington, Irska, 1956, (Marulic, Haiku Novine, Haiku Stvarnost, Letni Casi, Hermitage). Sajt: xaiku.com

Haiku stihovi:

nakon eksplozije
u komadicima stakla
razbijeno nebo


noc uz krijes -  
kroz gusti dim
njisak konjв


skidajuci se -
miris me potsjeca
na moga oca


posjet bivsoj zeni
miris kuhanog slanutka
davno zaboravljen

                                POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

Gordana Culibrk je rodjena 1952. godine. Zivi i stvara u Beogradu. Prozu i poeziju objavljuje u periodici. Zastupljena u antologiji ''Knjizevnici u pjesmama''.

            e-mail: vasagoca@EUnet.yu

 
                           OTISAK

Podji po svetu

I pronadji otiske mojih

Bosih stopala

I neka to budu znaci

Nacrtaj mapu tih otisaka

I povezi tacke

Dobices zanimljivu

Slagalicu

Koja ima neslucenu snagu 

                                POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

VASA RADOVANOVIC je rodjen 10.2.1961. godine. Zivi i stvara u Beogradu. Objavio je tri knjige pesama:’’Blesav grad’’,’’Boemska prica’’ i ’’Boja, miris, zvuk’’. Prevodjen na engleski i francuski jezik. Zastupljen u vise antologija. Clan Udruzenja knjizevnika Srbije.

e-mail: vasagoca@EUnet.yu

  
                              KAFANSKI SONET

                                           Draganu Cigicu

Konobare brate ne otvaraj vrata

Skrij me pod okriljem ovih mokrih dveri

Napolju je besnilo puca brat na brata

Napolju su neljudi napolju su zveri

Konobare brate stavi kljuc u bravu

Ova cetir  stola Tvoja su drzava

Usao sam ovde da sacuvam glavu

Napolju je zveri nude za badava

Konobare brate zamandali vreme

Pokloni mi azil svog mokrog kraljevstva

Napolju su razvili radio antene

Slobodne ludake huskaju na zverstva

Cuj lavez kerova, dolaze uhode

Konobare brate ne daj da me vode

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

                       Petar Eror:

Explo

U ljubavi,

ponovo sa sobom.

Otvoren od uzbudjenja,

prepolovljen mnogima i tobom.

Zatvoren od ponosa,

implodiran.

Govorim uporno, ne pevam tebi,

hladan umorno, kao ostavljen sebi,

prepravljen zauvek u lazi bez milosti,

otrovan oduvek željom da volim.

I čini se na tren sklapam prste da molim,

a onda ledeno sečem, krvožedno solim,

da jače boli!

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

      Sinisa Glogoski:    sin6@net.hr 

Tko Sam Ja 

Lezim na podu sasvim sam 
Gledam u oblake svaki beskrajni dan 
Ne znam sto da radim
Sa sobom ja 

Stojim na uglu da mozda neces proci 
Uljepsat mi dan dok srce ne skoci 
A kad srce skoci
 Ja ne znam... 

Ne znam tko sam to ja 
Ne znam tko sam to ja 

Ti si u velikoj zabludi 
Dobro od loseg ne znas razluciti 
A ja te gledam samo I razmisljam 
Da nije ti stalo do mene 
Da gledam kroz prazne prozore 
A ne vidim 
I ne znam... 

Tko sam to ja 
Tko sam to ja 

I ne znam...

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

     Samir:   astorx@bih.net.ba 

VOLIO BI...

Volio bi pjesmu da ti pišem, tvoje ime nikad da ne izbrišem,

Volio bih ruku da ti dam, Jedina moja, ne želim da budem sam,

Nebo u tvojim očima,

samo ja da gledam.

Gledam more i zoru što sviće,

Vidim lice i glas što kliče...

Daleko si draga,

Ne mogu ti doči.

Daljine ove vuku i zovu,

Daljine proklete, draga,

Tiši je tvoj glas, sve manje ga čujem,

Zovi me mila, s tobom ja želim.

Usnulu pjesmu ponovo da pjevam, i divne snove s tobom opet da snivam.

Gledam draga, polje vidim, polje zeleno,

puno duginog cvijeća,

A ti u haljini bijeloj, korakom lahkim,

U susret meni...

Ne, to je snivanje nestvarno, daleko,

I tmina ponovo, tupa kiša,

Razbija  san posljednji,

Uz kapi prve nestaje san,

Ah – zar ni sna više nemam,

Volio bih da sam s tobom, sada,

da ne sanjam lice tvoje,

Da uz lice tvoje,

Bude i moje.

Volio bih,

A toga nema,

Volio bih draga...

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

PROŠLOST 

Zašto prošlost tako boli?

Zašto su mi teški snovi?

Neko prošlost mnogo voli,

Neko mrzi,

Neko se njome ponosi.

A prošlost , eto-

Čudna, daleka,

Sobom je čovjek vjećno nosi,

Kao sliku dragu,

Kao životnu tajnu.

Prošlost moja, čovjek je sneni,

Hitrim korakom hodi,

Putem koji kraja nema.

Prošlost nemati,

Izgubiti blago svoje.

Što sam više živ,

To je prošlost veći div.

Da li se prošlost vratiti može,

Ne, jer život kao rijeka teće,

Sjećanja ona naša nosi,

Život guta, čuva,

Prošlost se uvijek za nama šunja...

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

      Mirjana Stevanic:

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

Jadran Zalokar, haiku stihovi iz zbirke "Dah mora"

Nepovjerljivo gleda
poguren starac
gladnog macka

Sad ovdje živi
umrli dom
iza brda

Ne znam vise
kako zore svicu
nad sumom

Blagoslov.
Otopiti tvrdu kozu
dusa

U osvit zore
kroz jato ptica vidis
proljetne oblake

Rukama
uhvatiti oblak.
Sijecanj

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

   Borivoj Bukva

Pjesme iz zbirke poezije PETA RIJEKA/Borivoj Bukva/Rijeka, 1996./

TVOJIM TIJELOM ZENO

Tvojim tijelom, zeno,
u tebi nalazim
poeziju kao spolnost.
Dok skidam Izidine velove,
upoznaj me i kreni samnom,
- petom rijekom.
Plavom, vijugavom,zderacicom,
sto bez povratka stalno tece...
                                 U Rijeci
21.10.1995.g.


KORANA

Korano, rijeka natopljena tugom
dalekih poziva stradalaca,
dicis se slapom,
sirokom branom protjecanja sudbine.
Bilo nas je mnogo,
tuznih i sretnih,
lakrdijasa, propalica i siledjija.
Boema tvojih za svjedoka
ti si Korano.
Slusam te Korano,
i zubor tvog protjecanja.

Parkovi daleki, siroki, uz setalista i klupe.
Tu uz Koranu, dozivjeh prvu ljubav,
na klupi u parku:
poljubac srece i nadanja.

Slusam te, Korano,
i zubor tvog protjecanja,
dok koracam uzduz Korane,
rijeke grada mog rodjenog.
                               U Karlovcu
06.07.1970.g.

KARLOVACKI HARLEKIN

Mozda zbog duge kose,
uskih, crnih hlaca i crne jakne,
zbog lica, mozda
ili plavih, dubokih, sanjivih ociju...
Ja Harlekin karlovacki,
kad krenem ulicom, svatko se okrece.
Grubijan nisam,
tumaralo nisam,
ipak me prozvase sumnjivim!

Zanesenjak,
veselim se zivotu i cekam nesto novo,
danas, sutra, desiti se treba,
i bicu na mjestu, prvi, vidjeti prizor
kad snijega vise nece biti,
u proljece novo cu uci, razdragano
cilj moj ludji je
no bilo ciji.
Cilj moj
ludji je.
                              U Karlovcu
12.04.1970.g.



DRHTAJ TIJELA

Drscu maleni valovi,
na mjesecini pod vodom.
Iskre zrake, kao da pjevaju,
pjesmu moru.
Nocnu osamu, traze.
Pronaci je ne mogu.

Dolje pod vodom dok ronimo,
kao biset sjajis se.
A ja te dodirujem tijelom
i trazim, drhtaj tvoj.
                                U Rijeci
08.08.1995.g.

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

                      Dragoslav Simonovic      dragslav@hotmail.com

H to gO2

Kap vode

Jedna kap

koja nas deli

ili spaja?

Kap vode

Ogromna kao okean

Neophodna kao pupcana vrpca

Ti, daleka kao Indija

Bliza kao sijamski

U jednoj kapi

koliko suza

toliko radosti

Samo jedna kap

kako da plivas?

Mrdnemo li se naglo

Razidjose se kontinenti

Nastase planete

Ostanemo li predugo ovako

podavicemo se

I plovimo

Plovimo u zamisljenom brodu i zamisljenom pravcu

I plovimo

pomeramo jedra

Cekamo povoljan vetar

Jedna kap!

A toliko mokri

Nekad samo vlazni

Nekad kao poprskani

Nekad malo pokisli

Ponekad skroz okupani

Nekad popisani

Nikad suvi

Na jednoj kapi - dva pola

plus i minus

muski i zenski

severni i juzni

i struje, virovi, sezone, sante leda i monsunske kise

I ne treba nam

ni vazduh

ni zemlja

ni vatra

samo kap vode i ljubav

Kao dvocelijski organizam u rastvoru ljubavi

Jedna kap !

Kao medium za osmozu

Neophodan za simbiozu

Jedna kap vode dovoljna za zivot !

I sta je u kosmosu jedna kap vode

I stacemi kosmos bez nje?

I neka je malo hladno

Samo da ne ispari

          End of  Poetry

izraziti osecanja?

recima neznacenja

ionako ne cujes!

Muk spolja

Muka unutra

sablast rezi

tupost reze

cuti ? ili

bezi od tisine?

jaki otkucaji

znas, to vise tvoje srce nije

samo pumpa

a vreme izmedju dva otkucaja, citava vecnost

za tren … pozelis da stane,

onda jedva cekas sledeci otkucaj

ritam!

ne ritam zivota

Muka i Muke

ne uzdises vise

dises sporije i sporije

kao da vezbas

vazduh je prejak

lagano zaklapas oci

pa se naglo trgnes

pitas : dal je proslo sekund, minut, noc ili nedelja ili mesec

toliki je san

skvrcis, smanjis se toliko da je dusa veca od  koze

otkrivena, nezasticena, preosetljiva

svaki pokret, dodir, ostavlja oziljak

dlake kad rastu, urastaju u dusu

bolno

prestanak

od osecanja ostale, ose

od uzivanja, uze

od cinjenica, cini

od radosti, rad

od smisla ostalo be

od razumevanja, puki razum

Muk i Muka

koga da krivis sem srce sto kuca

koga da cuvas sem bolnu dusu

jadni crvi koji ce ovo srce da jedu

i telo koje nasledi ovu dusu

hm,

trne ti ruka

Neko te voli tiho

cujes li ?!

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

    Tatjana Debeljacki, iz knjige "Kuca od stakla"

               SUVENIRSKA SREĆA

Koliko sam puta ponizila sebe?

Klečala, puzala, tragala za ovim,

ođeknula je moja suvenirska sreća!

Pomalo nesigurno, pomalo varljivo,

nikada se ne zna koliko ona traje.

Predajem ti dva hladna kamena,

moje hladne ruke, stidljivo lice.

Objavi ovo na stakleno zvono!

GOLO LICE  

                        Tatjana Debeljacki

Meni je muka od samog početka,

meni je svejedno do samog završetka igre.

Izgubili su je.

Šta je sa drugim čovekom?

U dvadesetom poglavlju u samom redu

njega izda golo lice.

U dvadeset i trećem poglavlju,

bilo je zbogom.

Isto lice pod šeširom,

golo lice.

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

  Jelena Milenkovic

        OCI
                            

Videh te oci. Nekada su dobrotom sjale 
U teskom trenu svakom bivahu tu, 
Davase mi nadu u svom onom zlu;
Zivot su mi te cudne oci dale.

Ne plasih se tada oluja ni pakla.
Koracah kroz beznadje brzo i smelo; 
Pa i kad se smrt spustala na moje telo,
te oci ugledah, sjajnije od stakla.  

Davase mi onu bezbriznost nevinu
u burama koje zivot nanosi
u vetrovima koje donosise talasi,
Ja kleknuh, i prepoznah svetinju.  

Nikada to vreme, radosti davne
zaboraviti srce ne moze i nece;
do poslednjeg daha, i poslednje svece
Kad jesen nad grobom ogoli grane.  

Videh te oci nocas. Istina prenu -
Iz laznog sna. Sad mrznja me gleda
i ponos koji se pred oprostajem ne da
taj pogled bi da me unisti u trenu.  

Ja pustih suzu. Iz srca dodje.
Za njom se sve rane moje otvorise
Teska me tuga, slutnje zle opkolise;
i noc se spusti da nikada ne prodje               
      Jelena, 1977; apsolvent prava         jelena@ptt.yu         

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU     Poezija 

  Nebojsa Stankovic

Lelujavi koraci
                     Neboj{a Stankovi}

Nad ovom lavinom slutwi

pogled satkan modrinom

stremim `urno nehajnim prezirom

lelujavim kontinuumom

dozivam dodire

i note flaute

treptaje razma`ene vernosti

nadahnute linijom no}i i dana.

Lice razjeda po~etak stra{noga

ote`ano tobom

od prete{kog po~etka

pod pla{tom fewera

izbegavan u ogledalu

i rasejan ti{inom mrtvaca

izlivom samrtnika

stojim u me|u prtostoru.

Tra`im te zatverenih o~iju

u zamrznutom vremenu

i ohladnelim pogledom

ustalasanih nadahnu}a.

Padam korakom nespretnim

nespokojnim talasom razbijen

kristal sawivih ideja

skriven slu~ajnim pogledom.

                             POVRATAK NA POCETAK STRANE

                                POVRATAK NA STRANU Poezija

   Dejan Milanovic

CEKAJUCI NOVO JUTRO

 TRI JE SATI DAVNO PROSLO

CEKAM NOVA MAJSKA JUTRA

SVE JE PROSTO-JEDNOSTAVNO

CEKAM VALJDA, BOLJE SUTRA.

TRI JE SATI PROSLO DAVNO

NERVIRA ME SAT STO KUCA

U ZIDOVE BULJIM ZALNO

OD MUKE MI GLAVA PUCA.

LEZIM MRTAV, LEZIM HLADAN

DOK MI PAMET NEGDE LUTA

ZELUDAC MI MNOGO GLADAN

HOCE SRCE DA PROGUTA.

DOK UZDISEM PREDUBOKO

I DOK PSUJEM SVE NA SVETU

NA POLA MI KOPLJA OKO

CIGARETU PALIM PETU.

I DOK VRTIM JA DRUGU STRANICU

I DOK TRAZIM NEKE NOTE LAKE

PRVU BORU OSECAM NA LICU

I PRVI PUT SLUSAM NARODNJAKE.

CEKAJUCI JUTRO, JUTRO NOVOG DANA,

HARMONIKA MENI DUSU CEPA

SLUSAM SEMSU, SLUSAM I SINANA

DOSLO BRATE VREME DA SE KREPA.

SAMO SLUSAM, NI DA PISNEM

ZA PEVANJE NEMAM SLUH

A DODJE MI SAD DA VRISNEM

DA PROBUDIM SAV KOMSILUK…

TRI JE SATI DAVNO PROSLO

I CETIRI BOG TE JEBO

JUTRO BI MI DOBRO DOSLO,

AL’ JE MOJE CRNO NEBO.

VRTI MI SE KUCA CELA

DOK POVRACAM U LAVORU

PICA SU MI SVA PRESELA

ETO TAKO CEKAM ZORU!!!