Sasa Arandjelovic, stvaralastvo

"The View from Above" ("Narodna knjiga", Belgrade, 1999.) and
"Eternity" ("Chigoja", Belgrade, 2001.).

Desno je slika autora sajta na vrhu Trem (1810m), Suva planina

Ovde mozete procitati
You can read here:

        Roman "Vecnost" - prvi deo (Word, cirilica) - ovde
        Novel "Eternity" IN ENGLISH - part one - here
       Drama "Zanesenjak ili ja sam niciji san"   - ovde

Kontakt: abs12@yandex.ru Sasa Arandjelovic (Sasha Arandjelovic)

Pitanja koja ponekad deluju naivno, a mogu biti veoma komplikovana:

        Kakav je odnos Boga prema zaljubljivanju izmedju muskarca i zene?
        Svaka religija je na zasnovana na verovanju u vecno postajanje. Koliko covek moze biti svestan toga? Koliko treba da razmislja o tome?
        Da li je Bog spreman da oprosti greh coveku?

Pocetak romana "Vecnost" (PROLOG i pocetak I dela):

PROLOG

        - Sada, ako zelite, mozete postavljati pitanja, a ja cu odgovarati. Mislim da je bolje da razgovaramo o onome sto vas interesuje.
        Monah je pre toga govorio o istoriji manastira. Trudio se da bude kratak, jer je smatrao da ga deca najcesce slusaju zato sto moraju. "Mozda ovo i nisu vise deca", pomislio je u jednom momentu. Pred njim je stajala velika grupa devojcica i decaka, odnosno devojaka i mladica od, verovatno, petnaest ili sesnaest godina.
        Nastala je kratka tisina jer se niko nije usudjivao da prvi nesto kaze.
        - Vidim po vasim pokretima da imate dosta pitanja. Evo, vi na primer. Hocete li?
        Devojka, kojoj se obratio, zbuni se na trenutak, ali onda ozbiljnim, mirnim i pribranim glasom rece:
        - Htela bih da cujem vase misljenje o kraju koji se neumitno priblizava.
        Nekada ranije monah se cesto pitao kada o ovome mladi ljudi pocinju ozbiljno da razmisljaju.
        - Zivot je takav: jednoga dana dodje kraj. Medjutim, pokusajte da zamislite sta bi bilo da nije tako. Koliko bi se informacija u mozgu nakupilo? Svakoga dana covek sazna nesto novo. Ako bi ziveo stotine i stotine, i jos vise, ako bi ziveo hiljade i hiljade godina, da li bi mogao sve da zapamti? Ili bi poceo i ono osnovno da zaboravlja? Na primer: dogadjaje iz detinjstva. Ko da ih pamti tako dugo? Zamislite konfuziju u glavi ako bi uvek, sve sto se desi, bilo tu. Kapacitet mozga je veliki i jos uvek nije dovoljno iskoriscen, pa ipak, da li bi mogao sve to da izdrzi? Za to vreme ljudi bi bilo sve vise, jer se stalno novi radjaju, dok niko ne umire. I mnogo drugih kontradiktornosti bi se pojavilo. Zato je Bog to uredio na najlogicniji moguci nacin. Vi, iako mozda dosta znate, mada ste jos mladi, razmisljajte o tome. Ja vam mogu reci: Bog je znao i zna kako je najbolje urediti covekovo postojanje. Na zalost, na ovakva pitanja ne mogu odgovoriti onako kako bih zeleo, jer verovatno sada nemate toliko vremena. Ali, pomislite samo: covek zadobije tesku povredu i ostane bez ruke. I zivi vecno takav. Ili, rodi se sa nekom urodjenom manom. I to traje beskonacno dugo. Bog je to regulisao na bolji nacin, preko onoga sto je prolazno u vecnom.
        - Zasto sve objasnjavate Bogom? - upita druga devojka.
        - Kada sam bio mlad, voleo sam da trazim druga objasnjenja. Mozda cete i vi jednoga dana objasnjavati ovako kao ja sada.
        - A zasto ste tako cesto, dok ste govorili o istoriji manastira i o nekadasnjem zivotu u njemu, pominjali djavola? - upita prva devojka. - Da li je on bas za sve kriv?
Monah, pre nego da odgovori, predje pogledom preko okupljene grupe. Vecina njih je pazljivo slusala. Profesori takodje, mada neki od njih nisu bili bas uocljivi jer su ih mladi ljudi visinom vec dovodili u podredjen polozaj.
        - Nikada ne bi bilo nicega loseg, da on ne postoji. Ovaj manastir je u istoriji prosao kroz velika iskusenja. Mnoge vojske su ovde prosle, mnogo politickih orijentacija se nametalo. Djavo je uvek pokusavao da one koji su ziveli u manastiru okrene na pogresnu stranu. Njega se uvek treba kloniti.
        - Zasto se vi toliko plasite djavola? - upita jedan decak.
Bio je to decak na koga je monah vec obratio paznju. "Zbog cega?", upita se. Zbog visine sigurno ne, jer je bio jedan od nizih, jedan od onih koji se jos nisu razvili, a takvih je bilo dosta.
        - Da nema djavola svi ljudi na svetu bi uvek bili srecni. Ne bi bilo iskusenja, kojima je tesko odoleti. Ali, djavo ne miruje. Sve nevolje od njega poticu. I ja se plasim djavola. Jer, moze da me udalji od Boga, koji je uvek dobar. Tesko je ovo, kao i ono prethodno pitanje, objasniti za kratko vreme. Covek vrlo lako zapadne pod njegov uticaj. Onda moze postati los, mogu ga muciti nekontrolisane zelje, strasti ili mrznja. Takav zivot nije dobar put ka vecnom zivotu, iako se moze ciniti da je zanimljiv i uspesan.
        - Zasto je Bog, koji je uvek dobar, stvorio nesto tako lose kao sto je djavo? Zasto nije stvorio svet u kome bi svi ljudi lepo ziveli?
        Monah se blago osmehnu. Video je gde vodi razgovor. Ipak, interesovalo ga je da li ce decak postaviti i sledece pitanje. Zato rece:
        - Veronauka nam govori da je Bog uvek stvarao samo dobro. Ali jedan od andjela, najmocniji, okrenuo se protiv njega.
        - Znaci da je Bog glup - rece decak.
        - Zasto? - upita sada monah.
        U manastiru nije bilo dovoljno svetla, ali se videlo da je decak pocrveneo. Sa izvesnim naporom, pomalo zbunjen, on rece:
        - Zato sto nije znao da je andjeo kome je dao najvecu moc, zapravo veoma los, ili da ce se pretvoriti u nesto sto je veoma lose.
        Monah primeti da profesori decaka pocinju da gledaju sa prekorom i da je njemu to jasno. Kao da je rekao nesto sto nije smeo. Zato rece:
        - Zelim da pohvalim ovakvo razmisljanje. Vrlo mi je drago da sam cuo ova pitanja. Razmisljanje uvek treba pohvaliti i treba znati da Bog to voli. Svi ste postavili dobra pitanja i slobodno ih dalje postavljajte. Reci cu vam nesto bitno: mnoge reci imaju simbolicna, odnosno prenosna znacenja. Prema tome, ne treba sve shvatati bukvalno. Ipak, Bog je vrlo mudar. I uvek zna sta radi. Vera u njega omogucava nam da se spasimo zla koje stalno izaziva. Na taj nacin put je uvek slobodan za one koji veruju u njega. Tako, i kada je stvorio svet, sve je znao, a mi ne moramo uvek sve znati. Onaj ko razmisljanjem dodje do neceg drugog, neka zna da treba jos da razmislja. I neka ne cini u skladu sa pogresnim zakljuccima. A sta su pogresni zakljucci uvek ce znati ako veruje i ako postuje Boga i religiju koja je od njega data.
        U grupi se zacuse nekoliko glasova odobravanja i pohvala ovim recima.
        Samo su monah i decak znali da je monah izbegao odgovor.
        Decak je mislio: "Ni on mi nije hteo odgovoriti."
        Monah je mislio: "Kada bi se sve otvoreno reklo, delovalo bi jako glupo i toliko jednostavno da niko ne bi verovao u to i svi bi to omalovazavali. Zato te korake mora preci svako sam. Ako se pokazu teze ce biti ucinjeni."
        Neki drugi djaci nastavili su sa pitanjima.

I DEO

Sadasnjost je nesto sto upravo prolazi. Buducnost je nesto o cemu nista sa sigurnoscu ne znamo, pa ni da li cemo je doziveti. A proslost? Nasa cula, preko kojih smo saznali da se nesto desilo i nas mozak, koji je to upamtio - koliko im mozemo verovati?
Da li su sadasnjost, proslost i buducnost na ovaj nacin ispravno predstavljeni?

        - Gospodjice...
        U toploj junskoj veceri glas se jedva cuo. Tanja je kao elegantna mlada dama bila lepo obucena i svesna svoje lepote. Nelagodnost koju je sada osetila poticala je upravo odatle. Jer, mnoge devojke se tako osete prilikom ovakvih susreta.
        Okrenula se. Nekoliko koraka dalje videla je coveka vec dobro zaslog u drugu polovinu zivota, sitnog i prilicno bedno odevenog. Njegova prilika odrazavala je onu vrstu ljudi pored kojih se vecina ostalih iznenada oseti sigurnim u sebe i, zbog necega, ucini im se da su mocni. Zato se osmehnula. Opet je osetila samopouzdanje, opet je ona kontrolisala situaciju. Trenutak kasnije prekorila se, jer nije bilo lepo smejati se. Covek je celom svojom pojavom odavao zalostan utisak.
        - Gospodjice, da li biste mogli...
        Ponovo je zacutao. Bio je cvrsto resen, ali zbog necega, to je islo tesko. Cudne sile postoje u coveku i ne dozvoljavaju mu da sve ide lako, onako kako bi on to zeleo. Kakva ga je sila sada sprecila da kaze ono na sta se spremao vec duze vreme?
        Tanja se osmehnu. NJeno samopouzdanje se potpuno vratilo i odrazavalo se kroz celu njenu licnost. Sada se mogla osmehnuti, jer time je bodrila coveka da kaze ono sto zeli, dok je malopre to delovalo kao da je on smesan. Tako se bar njoj cinilo, tako je njen razum analizirao situaciju.
        - Naravno, samo kazite - rece ona.
        Ocekivala je neko pitanje. Najverovatnije ce covek pitati da li zna gde se nesto nalazi, mozda neka ulica ili nesto slicno, jer u ovakvim prilikama to se najcesce desava. Ali negde u sebi znala je da ce se ovoga puta desiti nesto drugo. I to je bilo ono sto je iznutra napadalo njenu sigurnost. Sutradan, kada je razmisljala o tome, zakljucila je da je neki deo njene svesti vec primetio da, medju vise prolaznika, covek zeli da se obrati bas njoj. Samo je to bilo resenje za ono sto je, kako je kasnije mislila, ona odmah osetila. Jer, smatrala je, zene moraju vise da se oslone na svoj osecaj u zivotu i zato ga dosta i razviju. Muskarci se cesto oslanjaju upravo na to sto su muskarci, odnosno na svoju grubost i na svoju fizicku snagu.
        - Da li biste mogli da podjete sa mnom? - rece konacno covek.
        Devojka se iznenada zbuni. Osecaj, ali nepoznat, u njoj se pojaca, tako da sada ona nije mogla odmah da odgovori. Pomisli da je mozda najbolje da zanemari ovog coveka i da krene dalje svojim putem. Ko zna sta je zeleo. Smatrala je da ga vidi prvi put u zivotu, ali sada posumnja u to.
        - Molim vas - rece covek.
        Medjutim, kakav je to glas bio? Tih, moleciv, slabasan.
        Jos jednom pozele da krene dalje. Pa ipak, posle kratke borbe koja se u njoj odvijala, ona upita:
        - Zasto?
        - Tu, odmah. Samo na pet minuta.
        Tanja skupi snagu i pridje mu sasvim blizu.
        - Izvinite, da li se mi znamo? - upita ona tiho.
        Covek kao da je bio zbunjen na trenutak, a onda i on tiho rece:
        - Molim vas, gospodjice, od mene se sigurno ne morate plasiti. Samo par stotina metara i ucinicete mi veliku uslugu. Danima se vec nadam da cu vas sresti.
        Mnogo je rizika u zivotu na koje zene moraju biti spremne. Tanja iznenada prihvati situaciju onakvu kakva vec jeste i upita:
        - Gde?
        Covek pokaza na put kojim je ona dosla. Onda, ne znajuci sta vise da kaze, podje tim putem. Posle nekoliko koraka okrenu se i pogleda Tanju. Ona krenu za njim.
        Ni onda nije znala sta da kaze. Postepeno je pocela da zaostaje, ali covek, koji je nekoliko puta bacio pogled preko ramena, nije se bunio zbog toga. Misao da joj se nesto moze desiti polako ju je napustala i sada je znatizelja u njoj bila sve jaca. Cak je usput srela i jednog poznanika sa kojim se pozdravila, ne govoreci mu nista o cudnom susretu. Zatim ubrza korak.
        Covek naglo zastade. Tanja mu pridje. Nalazili su se ispred jedne zlatare.
        - Hocete li da udjemo - upita on. Glas mu je bio primetno cvrsci i jaci.
        "Nece valjda da mi kupi nesto?", pomisli Tanja. "Ili mozda hoce nesto da me pita, za neku ogrlicu ili prsten. Da li je lep, kako stoji mladima...". Ovakve i slicni misli prolazile su njenom glavom.
        - Naravno - odgovorila je. Onda odluci da malo promeni ponasanje i da, bez obzira na iznenadjenje koje je u njoj i dalje bilo veoma jako, pokaze postovanje prema starijem coveku. Sta god da smera i kakav god da je, treba ga postovati zbog godina i zbog izgleda. Na to je uticala i misao da ce cudno delovati njih dvoje, ona skupo i elegantno obucena, a on skoro prosjacki, dok razgledaju nakit. A zlatara je bila veoma ugledna.