Tatjana Debeljacki,  Iskreni uzdah i obuzdan krik

Nesumnjivo da je za Tanju Debeljački pesma najbolji način za razumevanje i opisivanje sveta ali ne bilo kakvog sveta, odnosno ne samo onog što je “darovano pogledu”. Pomalo neobičan naslov zbirke nema nameru da stvori neku novu vrstu eksplicitnosti i tumačenja, on upravo ima cilj da se ograniči na tih nekoliko slova uzdaha, posledičnih manifestacijama uznemirenih i ustreptalih osećanja. Na taj način ova pesnikinja stvara jednu novu vrstu redukcionizma i svedenosti (ne stiha već poetskog osećanja) na primordijalni znak, amblem koji skoro čitav kontekst zbirke svodi na unutrašnje pejzaže čovekove, mnogolike i osobene međuzavisnosti, neobična kretanja i čudna snoviđenja, zagonetne iskre i preplitanje živog i neživog, prošlog i sadašnjeg...

Svet njenih meditativnoispovednih stihova obasjan je posebnom vrstom opore neoromantičarske rezignacije protkane setom, emocijama i melanholijom; dominantnim osećanjem, u kome se stiču i neobičnim vezama povezuju i grade alegorijski sklopovi. Tanja Debeljački ne želi da svet učini razumljvijim i boljim, vera u istinsku poetsku emociji i čovekovu nemogućnost da da konačne odgovore, ne dozvoljava joj da iskorači iz meditativno-elegičnih raspoloženja, s mnoštvom nijansi rezignacije i gustom metaforikom, ona iscrtava veoma široku i mnogoliku mapu melanholije i hipokrizije savremenog sveta, u kome je najveća žrtva upravo čovek sam; njegova čulnost i tananost osećanja ali u onoj meri koliko i sam na tu vrstu hipokrizijskih zakonitosti i sam pristaje.  

Značajanu ulogu u pesmama Tanje Debeljački ima diskretno provučen ton filozofije životnog relativizma i jedne naročite vrste nihilizma. Ona ne pristaje na ustaljen red stvari i pojmova, svesna da iza toga postoji jedna posebna nadstvarnost, unutar koje su odnosi i hijerarhija vrednosti istinitiji i unutar koje skeptični današnji čovek može naći pravu meru i oblik svoga postojanja, jer u aktuelnoj stvarnosnoj datosti ne pristaje na zakone atrofirane moralne i nacionalne apatije uzdignute na nivo božanskog promisla. Pritisnut “tragičnim osećanjem života” pesnikinja priziva ambijente, prizore i duševna stanja kojima bi, bar na tren, mogla da savlada i prevaziđe kosmičku studen i pustoš. U ovim pesmama na veoma originalan način se izmiruju krajnje suprotnosti i pomeraju granice; sve ima uslovno i bukvalno značenje. Neisforsiranoj intelektualnosti poseban značaj daju skepsa i sumnje kojima Tanja Debeljački odstranjuje patetiku, poništava spoljašnju meru tragičnosti i pod drugačiji pogled podvodi okamenjene folklorne, nacionalne i životne mitove. Pevati uprkos svemu – to je suština filozofije i poetike Tanje Debeljački koja se jasno očitava u ovoj zbirci.

Poseban kutriozitet ove zbirke čini poglavlje u kome su pesme drugih pesnika posvećene Tanji Debeljački što ne odudara previše od osnovne poetske linije ove zbirke i što svedoči jednu veoma jaku liniju, poetsko bratstvo, u novijoj poeziji mlađih pesnika.

(Petar V. Arbutina)